IntervjuiSrpski

Chris Colohan – Proklet u zaostavštini mrtvih

Iako prezirem koristiti reč “živa legenda”, u ovom slučaju, ne znam na koji drugi način bih mogao opisati čoveka kao što je Kris Kolohan. On predstavlja stub kanadske hardkor scene poslednjih 20 godina tokom kojih je organizovao koncerte, svirao u tuce bendova (The Swarm, Ruination, Fucked Up, Left For Dead, Burning Love, Cursed, Sect…), radio dizajnove albuma i povrh toga, još uvek svemu pristupa sa istom strašću i posvećenošću kao i prvog dana.

Ko god da ukuca tvoje ime na Discogs stranici, izaćiće mu tri strane pune bendova i izdanja u kojima si učestvovao. Šta te motiviše da guraš napred? Gde Kris pronalazi inspiraciju i bes koji su spakovani u tekstovima i pesmama?
Chris: Wow, tri strane? Izgleda da se nakupilo vremenom. Hej, sviđa mi se ovo predstavljanje u trećem licu te bih voleo tako i nastaviti. Kris ima dosta problema na poslu sa kojima mora da se izbori. On je besni tinejdžer u telu sredovečnog čoveka i situacije koje su ga činile besnim i izolovanim kad je imao 16 godina samo se još više potvrđuju, kako godine prolaze. Nikad nije umeo da izađe na kraj sa odrastanjem, autoritetom ili realnošću te je stoga ostao zaglavljen u nekoj vrsti “milostanja” kao kad je prvi put pustio Dead Kennedys-e i shvatio da je sve sranje. Kao Han Solo, samo umesto u karbonitu, biva zamrznut u sranjima društva.

Od svih tvojih projekata, moram priznati da mi je Left For Dead najomiljeniji. Šta se događa s tim bendom? Imali ste neke povratničke koncerte, izdali ste remiksovanu diskografiju i na tome je stalo? Da li ste tako i planirali?
Chris: Bilo je tu dosta starih a nerešenih stvari između nas tako da je isprva to sve delovalo super ali šta nakon toga? Nije bilo namenjeno da traje godinama. Ta svežina je brzo isparila. Dobili smo priliku da sviramo pred klincima koji vole LFD ali nisu imali priliku da nas vide ranije ali i sa nekim starim prijateljima i bendovima koje smo oduvek voleli, kao što su Infest i Dropdead. Ipak, neki od nas su danas na suprotnim stranama glede politike i generalno načina života te nije imalo smisla iznova ponovo oživljavati ovaj bend, pogotovo kad smo svi poprilično aktivni u drugim projektima. Ako voliš hardkor i još uvek je deo tebe, onda to uradi. Ili nemoj. Iskreno, bio sam prepaljen po pitanju novih pesama koje smo napisali, iako smo izbacili samo jedan od četiri 7’’ koliko smo imali u planu, i bio je super osećaj kad je izašao jer je zvučao tako kao da nije prošlo 15 godina od prethodnog izdanja. Tako da, nismo baš planirali tek tako da sve završimo ali sve se odjednom survalo u haos, što se i čini kao najlogičniji kraj LFD-a, jer ako nas znate, onda i poznajete našu posvećenost ka neuspehu.

Imao sam priliku da gledam na youtube-u Left For Dead povratnički koncert, Sect sam gledao prošlog leta u Evropi. Jedna stvar koju je nemoguće ne videti jeste tvoja energija koja nas ostavlja bez daha a tebe bez glasa definitivno. Kako uspevaš da odradiš turneje kad se čini kao da ti pucaju glasne žice nakon svakog koncerta?
Chris: Hvala na finim rečima. Nemam neki ispoban sistem za pevanje osim toga što izvrištim sve iz grla, što ume da dovede do laringitisa i krvnih ispljuvaka te gledam samo da nahvatam što više vazduha da izdržim do kraja turneje i to izgleda da radi posao za ovu vrstu muzike. Zvučaće čudno ali moram da oderem glas kako bih ga povratio, da načnem rane u grlu i to deluje.

Da li Burning Love još uvek pegla?
Chris: Mislim da je mrtav. Nismo uspeli da se skupimo svi zajedno u poslednje dve godine na barem jednu probu a svi živimo na pet minuta jedni od drugih tako da mi se čini kao očigledan znak da je sa tim gotovo.

Da li nam možeš reći malo više o tvojoj saradnji sa bendom Fucked Up, kako je do toga došlo?
Chris: Svirao sam bubnjeve u Fucked Up, na samom početku na prvih par koncerata, gde se ni ne sećam ko je šta tačno svirao niti da li je to tad zvanično i bio FU. Mike je svirao bas u Ruination koji je napustio nakon Dead Horse 7’’ i naporne USA turneje. U to vreme, konstantno smo menjali instrumente i džemovali čisto iz radoznalosti da bismo videli šta bi moglo da ispadne iz tako nečeg. Na taj način je FU nastao – Mike, Josh i ja smo džemovali i pravili sirove rifove i pesme gde je The Swarm imao probe, u centru Toronta. FU je zapravo Mike-ovo čedo i oduševim se kad vidim šta su oni svi zajedno uspeli da postignu. Ponosan sam na moje prijatelje u tom bendu, neverovatno je šta su sve pregurali i kakav su trag ostavili iza sebe.

Iako, geografski gledano, članovi benda Sect ne žive blizu, izgleda da vas to nije omelo da objavite dva albuma u dve godine i odradite par turneja u međuvremenu. Koji je recept za ovako dobru organizaciju? Takođe, zanima me kakvi su vam planovi za budućnost?
Chris: Da li znaš onaj film John Candy-ija – “Planes, Trains and Automobiles”? E, ima dosta toga (kucam ovo u avionu na putu za Kaliforniju i prvu turneju Sect-a tamo). Iziskuje dosta putovanja ali se isplati. Često vozim iz Toronta do Raleigha (gledano iz perspektive Evropejca, put je dužine kao da prolaziš kroz osam država) na probe benda. Trudimo se da džemujemo i pišemo zajedno pesme nedelju dana što je više moguće. Scott, Jimmy i Steve žive u Severnoj Karolini te se Andy i ja trudimo da odemo tamo ili se nađemo dan ili dva pred koncerte, kao što ćemo to uraditi i večeras i jednostavno džemujemo. Uspevamo dosta da postignemo s obzirom na to koliko smo daleko jedni od drugih. Odradimo tri do četiri mini turneje na svakih pet do sedam nedelja u poslednje dve godine i to nekako perfektno funkcioniše. Scott i Jimmy su preuzeli organizaciju i logistiku dok mi pomažemo u ostalim segmentima. Planovi za budućnost? Trudimo se da se vratimo u Evropu i odradimo normalnu turneju u kombiju čim pre uspemo da prilagodimo datume u skladu sa našim životima, poslovima i drugim obavezama. Gledaćemo da posetimo mesta u kojima nismo bili do sad kao i da se vratimo tamo gde nam se baš svidelo.

Da li postoji neki tvoj bend, koji više ne radi a koji bi voleo da povratiš iz mrtvih?
Chris: Nakon LFD-a i svega što se izdešavalo – ne, zaista ne. Ne bih voleo da u potpunosti otpišem tu opciju ali i oni bendovi s kojim bih voleo da ponovo sviram, bilo bi to radi druženja sa starim prijateljima koji su još uvek u čitavoj ovoj priči, kao što je Ruination. Ti bendovi nisu ni ranije bili veliki (niti im je to bila namera) koliko ih ljudi danas žele. The Swarm se neće nikad ponovo okupiti iz istog razloga kao i Cursed (uprkos prvoaprilskim pošalicama svake godine) a to je zbog toga što tih ljudi više nema na sceni i neki odnosi su nepopravljivo uništeni. Ali ako je hardkor još uvek deo tvog života i ideala, kao što je to slučaj sa Sect-om, onda se više isplati ulagati energiju u to nego potezati neke nostalgične poteze.

Da li postoji neka vrsta muzike koju si želeo da stvaraš ili neki bend koji si hteo da imaš a nisi nikad uspeo?
Chris: Oduvek sam mislio da će mi svaki novi projekat biti drugačiji a na kraju se razlikuje možda 4% od svega prethodnog ili je s namerom melodičan u delovima (kao sa BL) ali uvek se na kraju svede na besni hardkor pank, bilo da bend ima više doom, thrash, mosh ili nekih drugih elemenata. Oduvek sam hteo da napravim konceptualno izdanje i jedno već godinama planiram sa sve prikupljenim snimcima i pesmama koje se prelivaju iz jedne u drugu. Pričao sam sa nekim prijateljima o eventualnom radu na nekom teatralnom sludge projektu koji zahteva puno prostora i svetala ali to je velika ambicija i potrajaće dok se tako neka ideja ne realizuje u delo.

Da li veruješ da je postojala mogućnost da ijedan od tvojih bendova postane popularan dovoljno kako bi mogao da živiš samo od pravljenja muzike?
Chris: Hah, ako je to nekad i bio cilj, usrao sam ga žestoko, komplet. Ne, nikad tako nešto, što je u redu. Čini te gladnim, očajnim i iskrenim prema samom sebi.

Kakvo je tvoje mišljenje o bendovima koji rade reunion koncerte očigledno iz finansijskih razloga?
Chris: Opasno je, ta vrsta nostalgije, jer stičem utisak kao da je neko prošao kroz neku listu bendova i izdvojio takozvane “one prave kultne”, što pogađa malo dublji živac u čitavoj ovoj priči. Bio sam tako nervozan kad je LFD svirao sa Infest-om i osetio takvo olakšanje kad su razorili binu. Da li me tangira ili ne, zavisi uglavnom od toga da li su ti ljudi uključeni i dalje u stvaranje muzike, doprinose li ovoj subkulturi i dan danas ili ne. Ne mislim da možeš uzeti bend kao što je Chain Of Strength, odvojiti ga od onoga šta je zaista bio i kazati “šta god čoveče, to je samo muzika” kad ti sama muzika kaže “hej, ovo je više od muzike i ako budem ikad govorio drugačije u budućnosti, nemoj mi verovati”. Tad se sve to činilo kao karaoke i koga je briga? Sećam se mojih omiljenih bendova i ponosan sam koliko je ta muzika uticala na moj život i trudim se da čuvam to sećanje. Jebiga, ima bendova sa 18ogodišnjacima koji sad peglaju i zvuče kao Septic Death a nemaju pojma da zvuče tako. Radije bih gledao takav bend u prostoriji sa tridesetak ljudi nego da gledam nekog ko nije uzeo gitaru u ruke otkad je njihov, sada kultni bend, završio sa sviranjem 1992. i sad rešio da unovči sve iz prošlosti u 2018.

Da nije bilo hardkora, da li misliš da bi ti se ukazala prilika da se upoznaš sa pojmovima veganizma I straight edge-a?
Chris: Ne, to dugujem hardkoru. Imao sam sreće što sam uleteo u priču u pravo vreme i na pravom mestu. Rekao bih da bih se možda i doveo u red da nije bilo izloženosti ovoj subkulturi koja je imala na mene pomalo destruktivan i antisocijalan uticaj ali mi je zapravo pomogla i da pređem preko toga i da se suočim sa svim tim što nas vodi ka tome, što mi je ukazala da mogu biti i cinična i produktivna i besna osoba i da mogu da kenjam o industriji koja isisava život iz nas svakodnevno.

Koji vid medija vidiš kao najpouzdaniji kad je u pitanju dobijanje pravih informacija u oblasti politike i generalno svega što se događa u svetu?
Chris: Do jaja pitanje! Veoma je bitna stvar, pogotovo u današnje vreme kad cenzura ne izgleda tako očigledna već predstavlja ozbiljnu prepreku našem pogledu na svet i našoj percepciji realnosti, potraga za izvorom informacija kojem možemo verovati. Ne postoji jedno magično rešenje za ovaj problem već je to čitav lanac solucija. Trudim se da dođem do originalne informacije pre nego što ta informacija krene u pogrešnom pravcu. “Reuters” mi se čini kao dobra opcija za to. Što se tiče poznatijih medija, čitam “Guardian” ili “BBC World News”, “The Atlantic” ili “Independent” su neki osrednje poznati ili “Truthdig (uglavnom Chris Hedges), “Democracy Now” ili “The Intercept” kao mediji najskloniji pogledima takozvane nadrkane levice. Iznad svega, potraga za pravim novinarstvom koje u prvi plan stavlja moć odgovornosti i ne dozvoljava da poklekne pod nekim emocionalnim okidačem je veoma bitna. Pravo novinarstvo biva iskorenjeno svuda gde autoritarizam otvoreno gazi sve pred sobom i tada su slobodni mediji prva meta u tom naletu.

Meksički karteli u potpunosti preuzimaju proizvodnju avokada. Da li je onda još uvek straight edge jesti avocado?
Chris: Sranje čoveče, nadam se da jeste. Možda ću morati da samog sebe “firestorm-ujem” ako nije i ne znam kako to da izvedem. Svaki vredni komoditet ili prirodni resurs danas vode karteli, bilo da se zovu Sinaloa ili Monsanto.

Uzgajanje avokada i badema isušuje Kaliforniju, rastuća proizvodnja soje i palminog ulja izaziva krčenje šuma u Latinskoj Americi i Aziji. Kakvo je tvoje mišljenje o tome?
Chris: Baš zajeban problem. Moj posao je da pravim vegansku hranu i postoji puno stvari koje treba izbeći. Situacija sa palminim uljem je strašna a njega stavljamo svuda. Da stvar bude još gora, organizacije zadužene za zaštitu planete Zemlje/šuma/orangutana itd. su uglavnom korumpirane ili su pod nekim drugim znakom pitanja. U pravu si ovo za bademe. Forsira se oprašivanje u svim industrijama koje su vezane za eksploataciju pčela. To nekome može zvučati trivijalno (doslovno se prenose čitave kolonije sa jedne farme do druge radi oprašivanja na farmama i tako do sledeće farme gde ih cede sve dok ne izumru) ali zato što stvarni biodiverzitet zavisi od toga da čitav lanac ishrane bude zdrav, danas prisustvujemo nestanku mnogih delova ove veze u veoma kratkom periodu. Moramo uspostaviti balans rasta poljoprivrednih zasada u kontekstu celokupnog ekosistema na isti način kao što neodrživim vidimo farme životinja. Ako ne po pitanju etike, onda bar po pitanju destruktivnih efekata koje ima na našu okolinu.

Stiče se utisak da je nihilizam sastavni deo skoro svakog projekta u koji si uključen. Šta možeš reći o toj filozofiji i njenom uticaju na građenje tvoje ličnosti?
Chris: Nikada mi to nije bila namera iako sam dosta čitao ozbiljne egzistencijalne literature kao klinac i to je izgleda ostavilo dubok trag. Dosta filozofija je uticalo na moj način razmišljanja i mislim da ispod sve te agresije o kojoj pišem leži verovanje da je bitno izboriti svoje bitke čak i kad je jasno da je malo verovatno da ćeš videti ili doživeti tu priželjkivanu utopiju. Koliko god ružno, fatalno ili pesimistično ili jasno suicidalno dolazio do nekih poenti (kao u LFD-u), sve se vrti oko te frustracije sa svetom da želim da budem bolji, da želim biti više vredan te frustracije. Pišem o svojim najgorim osećanjima kako bih se barem malo oslobodio istih, sa ljudima kojima verujem, bilo da me oni razumeju ili ne. To je jedina stvar koja me je udaljavala od toga da te misli primenim u nešto drugo. I ako se ispostavi da mogu biti od pomoći drugim ljudima koji se suočavaju sa istim mislima i nose isti teret na svojim plećima, onda se osećam još bolje jer se ispostavlja da je čitav taj očaj ipak bio od neke koristi nekome.

Kakav je tvoj stav o antinatalizmu?
Chris: To je kao odrasla verzija teze “Nikad nisam tražio da budem rođen”. Koliko god zanimljivo, čini mi se da je pomalo bezveze tražiti filozofsku važnost u sopstvenom rođenju, nečemu što je potpuno animalistično i što se desi tako slučajno, jer ne možeš kvalifikovati višu silu ništa više no što to radi religiozna osoba i možeš okončati svoj život u kojem god trenutku to želiš. Život se desi, smrt je sigurna i ne, ništa od toga nije merljivo. Pomiri se s tim. Možda samo imaš nizak nivo šećera. Pojedi jabuku i doći ćeš sebi za 20 minuta. Ja sam uradio vasektomiju u 27. godini. To je moj doprinos antinatalizmu. Da li uopšte i ko zna ili poseduje nekakvu formu nepostojanja?

Tvoje predviđanje o najverovatnijem scenariju kako će ljudska rasa da okonča svoje postojanje na Zemlji? Možeš takođe napisati i najzabavniji koji ti padne na pamet.
Chris: Mislim da će potpuna averzija prema žrtvovanju i posvećenosti radu biti poslednji ekser zakucan u našem sanduku. Odgovori i tehnologije su pred nama ali apokaliptični faktor jeste kolektivno zadovoljstvo u disrupciji ekonomije do samog kraja (disrupcija ekonomije je proces u kojem se uništava neki postojeći trend ili tehnologija jer postoji nešto bolje i savremenije što je može zameniti). To nas je i dovelo do ove tačke gde smo danas i to će nam i doći glave. Veštačka inteligencija i brzina njene evolucije sada predstavljaju stvarnu pretnju. Mogućnost stvaranja nečeg moćnog, koje je potpuno svesno da je njegov stvoritelj manje razvijen od njega samog više nije naučna fantastika, a ideja o singularnosti sve više iščezava i rastevan naše kontrole, ali ih mi i dalje pravimo da se ponašaju onako kako bismo se mi ponašali, a to je da dominiraju ali bez grešaka ili sentimentalnosti. Blizu smo toga da jedan oblik veštačke inteligencije stvori drugi bez našeg znanja a mi ne pravimo nikakve zaštitne mere ili granice kako bi je sprečili da napravi taj poslednji korak. Mislim da je to jedan mogući kraj čovečanstva za ovaj period u kojem mi živimo. Zloupotreba ekosistema u kojem živimo do poslednje pare, do tačke izgladnjivanja ili rata oko resursa, čini se takođe veoma mogućim. Kako god da se završi, to se sve svodi na svesno odustajanje od nas samih i ideje o budućnosti. Mislim da ćemo samo odlučiti da umremo. To je takođe najzabavnija stvar koju mogu zamisliti.

S obzirom da imaš sjajnu inspiraciju za pisanje tekstova, da li si ikada razmišljao o tome da napišeš neku knjigu poezije, roman ili neko filozofsko delo?
Chris: Pišem i objavljujem različite stvari, od literature preko knjiga fotografija, sve putem izdavača mog prijatelja “Permanent Sleep”, i imam dosta projekata na kojima trenutno radim i za koje će potrajati još neki period dok ih ne objavim. Što se tiče filozofije, to je verujem već dobro pokriveno na one tri stranice Discogs-a.

Kad smo već kod te teme, ko ti je omiljeni pisac ili filozof?
Chris: Kučkin sine! Na ovo pitanje mi je uvek teško da odgovorim jer mi uvek neko novi padne na pamet pri svakom odgovoru. Dobra stvar je što će ovaj let još dugo trajati. Kao što rekoh, čitao sam neku težu literature kao klinac, tipa “Čekajući Godoa”, “Gospodar muva”, “Stranac”, dosta Sartra i Orvela. Mogu slobodno reći da je “1984” uticala na mene kad sam imao 15 godina na takav način da neke stvari ni sad u 43-oj nisam uspeo da prerastem. Rekao bih ovako – Beket sa svojom apsurdnom repetitivnošću i ubijanju života bez ikakvog određenog značenja, Kami i Kafka zbog prihvatanja otuđenja, Rimbaud zbog mladalačkog romantiziranja smrti, Selindžer zbog ismevanja toga kako malo možeš verovati svetu odraslih, Henri Miler zbog snažne i neoprostive grubostiu skrivanju tajne ranjivosti i ljubavi prema ljudima, i Pol Bauels zbog ideje da je uteha štetna iluzija, da čak i nasilje sadrži dubinu i poimanja da ako nigde nema doma, onda dom može biti bilo gde. Iskreno.

Pročitah negde da se takođe pasionirano baviš fotografijom. Možeš nešto više reći o tome?
Chris: Volim da fotografišem. To je sve.

Da li kultura fanzina i dalje postoji? Da li misliš da se mladi uključuju u pravljenje fanzine ili je to samo stara navika i rutina oldskul pankera?
Chris: Ne postoji nešto puno fanzina koje trenutno pratim ali opet, fanzini su uglavnom lokalna stvar te verujem da ima dosta dobrih za koje ja ni nemam pojma. Mislim da su male šanse da ćemo ponovo imati fanzine kao što su bili “Hardware”, “Cometbus” ili “Dear Jesus” u ovoj eri Interneta. Fanzini su produkti analognog vremena gde smo ih koristili kao najbolji način da se prošire informacije ili mišljenja. 90 posto nas dobija te informacije danas putem Facebooka i pronalazi nove bendove na bandcampu. Ipak, vidim koliko korisno može biti za nekoga ko danas odrasta da stvara nešto što će ostaviti nekog traga u fizičkoj formi, pogotovo uzimajući u obzir kako se svi izoluju jedni od drugih u današnje vreme.

Koju zemlju nisi imao priliku da posetiš dosad sa nekim od svojih bendova a voleo bi?
Chris: Jugoistočna Azija, Island, Irska, Južna Afrika, Severna Afrika i sve južno od USA.

Koji su trenutno aktivni bendovi na Kanadskoj sceni koje ne bismo trebali da propustimo?
Chris: Nil Jang, muzičar koji malo peva kroz nos ali je dobar i ne treba ga propustiti. Leonard Koen definitivno vredan vaše pažnje. Ne bih se zajebavao sa Drakeom, ali mi se sviđa i The Weekend poprilično. Nešto drugo? Ok: Radwan iz benda Cursed započeo je sjajan projekat pod nazivom Jerusalem In My Heart, koji je neka vrsta eterične arapske hipnotičke elektronike koji preporučujem da overite. Timber Timbre je glupo ime, ali bend za sva vremena (početi sa Creep On Creepin On). US Girls (Meg Remy) sabija. Pank, indi i hardkor bendova ima baš dobrih i oni se odjednom pojavljuju a još brže odlaze, nikad niko ne čuje za njih dok ne prestanu sa radom ili niko nikada ne sazna ni da su iz Kanade, poput Godspeed You! Black Emperor. Moj omiljeni noviji bend iz Toronta zove se HSY. Ali postoji ih još mnogo kao što su Teenanger, The Omegas, Mad Men. Fucked Up. I da, Career Suicide je i dalje najbolji kanadski pank bend nakon prvog talasa. Ako volite muziku sa pomalo sludge-a, na foru Cursed-a ili Melvins-a, pokušajte pronaći bilo šta od Kittens-a (Winnipeg, 1990). Ne postoje već dugo ali i dalje im muzika kida i da, jebeš Rush.

Kada ćeš konačno da “odjebeš takmičenje u popularnosti” i krenuti da organizuješ “takmičenje u ubijanju”? (referenca na pesmu LFD-a “Who Do You Know?”)
Chris: Mislim da to ne moram da radim više pošto se to sve izgleda dešava, polako ali sigurno. Mada se pitam šta sada da radim sa ovim silnim ricinom, ebolom i antraksom? Misliš da to sve može da se pomeša?

Šta je toliko prokleto zanimljivo u vezi hokeja?
Chris: Jedan pro savet od pravog Kanađanina – jebeno ništa nije zanimljivo u vezi hokeja. I da, jebeš Rush.

Takođe bih voleo napomenuti da si uspeo da napraviš jedan specijalni sos poznatiji kao “Vegan Magic” iliti “Magic Vegan Bacon Grease”, da ga patentiraš i sad si napravio biznis od toga. Kako to napreduje?
Chris: To je totalno sranje, taj čitav svet komercijalne veganske hrane, pogotovo danas kad se sve otkupljuje za neke ogromne pare i ubija me to što ni nakon pet godina nisam uspeo da ostvarim ikakav OK profit. S druge strane, imam priliku da pravim vege hranu kao alternativu za hranu koja sadrži životinjske proizvode, da vidim kako ljudi kupuju te proizvode i nemam šefa da mi visi nad glavom tako da da, sve je kul.

Poznat si i kao odličan kuvar. Podeli neki jednostavan a strava recept svima onima koji čitaju ovaj intervju.
Chris: Otkud ti to znaš? Živim od toga što pravim hranu ali kod kuće kuvam samo neka uobičajena sranja koja zahtevaju malo strpljenja i veštine i onda bacim tahini preko toga i to je to.

Chris ColohanKad smo se sreli na Fluff Festu, rekao si da ti se dopada “Srpski Film”. Šta ti se tačno svidelo oko tog filma?
Chris: Sviđa mi se kako se poigrava sa zapadnim zabludama o istočnom bloku, a ja ne volim filmove samo zato što umeju da izazovu efekat šoka (ništa ne dobijam iz Saw / Hostel i sl.). Umesto toga, volim filmove koji su istinski moralno konfrontirajući, ne samo fizičko-sadistički. Retko se desi da budu oba, kao što je slučaj sa “Martyrs”. Sviđa mi se što je “Srpski Film” otvoreno govorio o svim tim tabu temama koje svi zaobilaze (čak i sugestija u tom smeru izaziva bes kod ljudi), ali i priča glavnog karaktera je takođe predstavljala jednu polu uverljivu pretpostavku koja je iskorištena kako bi se napravio dobar film, bar je to moje mišljenje.

Da li si fan ekstremnog filma? Ukoliko da, da li nam možeš reći nešto više o tome i naravno preporučiti poneki film?
Chris: Radio sam u jednoj čuvenoj videoteci 14 godina. Bila je prepuna horora, dokumentaraca, B treš produkcije, zabranjenih filmova itd. Tako da, ja sam zaluđenik za hororom ali sam više zainteresovan za psihološke strahote i istinski konfrontalne ideje nego za obični fizički “gore”, jedino ukoliko film ume da iskombinuje oba elementa. Filmovi iz perspektive osobe koja doživljava mentalni slom i koja ne veruje u realnost ali i dalje mora da se bori sa njom i da prolazi kroz stvarne društvene interakcije bez obzira na to šta zapravo vidi Ili čuje, me zastrašuje. Zbog mojih sopstvenih iskustava sa psihičkim problemima, mogu sve to da vizualizujem dovoljno dobro da me uplaši. “Let’s Scare Jessica To Death” “Images” Robert Altmana ili od novijih “Take Shelter” su odlični primeri. Bilo koji film u kojem je neko mrtav a nije svestan toga, jebeno me plaši. Mogao bih svašta da ispreproučujem ali evo nešto što mi prvo pada na pamet: “Rolling Thunder”, “In A Glass Cage”, “La Madra Muerta”, “Rituals”, “Deathdream”, “The Changeling”, “Ganja and Hess”, “Carnival of Souls”, “Fitzcarraldo” (Herzog), “Night of the Eagle / Burn Witch Burn”, “I Stand Alone” (Noe), “Bring Me The Head of Alfredo Garcia”, “Race With The Devil”, “Vampyr” (Dreyer), “The Beyond” (Fulci), “Hour of the Wolf” (Bergman), “The Celebration”, “The Holy Mountain”, bilo šta I sve od Bela Tare, “Scum”, “Eyes Without a Face”, “The Devil’s Rain”, “Rashomon”, “Day of Anger”, “Brain Candy” (KITH), “Elevator to the Gallows”, “The World The Flesh and the Devil”, “Escape 2000” / “Turkey Shoot”, “Seitan” (Turkish Exorcist), “Husbands” (Cassavetes), “At Close Range”, “Walkabout”, “Sexy Beast”, “The Oily Maniac” (Shaw Bros), “Dirty Mary Crazy Larry”, “Autopsy” (Giallo),sve od Coffin Joe-a, “Tombs of the Blind Dead”, “Network”, “Street Trash”, “The Devils” (Ken Russell), “Blast of Silence”, “The Bride Wore Black”, “Thriller” / “They Call Her One-Eye“- ovo su mi jedni od omiljenih. I jedan nepoznati italijanski horror koji se zove… “La Setta” (The Sect). Ova lista bi trebala da te drži preokupiranim neko vreme.

Omiljen film sa Harry Dean Stanton-om?
Chris: Jebote, da li ti je ovo zaista poslednje pitanje? Do jaja! Voleo bih kad bi svako imao ovakvo poslednje pitanje. Tako je retko igrao glavne uloge te mislim da je njegova gluma baš potcenjena. Rekao bih da je nemoguće prevazići “Paris Texas” ali i “Repo Man” je baš dobar. Stoga biram ta dva.
I da, jebeš Rush.

 

Intervju: Zaviša

Comments

comments

Tags

Leave a Reply

Close